Slatki krompir

Slatki krompir

Većinu vremena provodi u zemlji; međutim, to je jedina sličnost sa „našimˮ krompirom.

Može biti žut, narandžast, crven, pa čak i ljubičast; u svakom slučaju je sladak. I pun skroba. Ali za razliku od svog rođaka krompira, ova krtola koja se takođe naziva batata, sadrži manje vode, što znatno skraćuje njen vek trajanja. Zbog toga se, u zemljama Centralne Amerike odakle potiče, ne vadi iz zemlje i ne prirema sve dok ne zatreba. Vrste slatkog krompira sa crvenom korom i tamnim mesom su posebno mekane, slatke i sočne.

Slično krompiru, slatki krompir (ipomoea batatas) se pere, guli i zatim kuva, peče ili prži. Mogu se takođe pripremati neoguljeni u rerni ili parnoj rerni, da bi se zatim izdubio kašikom. Ne samo u Meksiku, veš i u Japanu, Kini, Tajvanu i Tibetu ulični prodaci nude vruće slatke krompire sa roštilja.

U SAD, pečeni slatki krompiri su sastavni deo tradicionalne večere sa pečenom ćurkom na Dan zahvalnosti. U Peruu, Novom Zelandu i na pacifičkim ostrvima, ovi krompiri se zovu Kumara i često se pripremaju kao „Kumara pomfritˮ nalik na čips.

U azijskoj kuhinji, slatki krompiri isečeni na kockice su jednako čest prilog kao i bambusovi izdanci, pak čoj, šargarepe i paprike. U Koreji, specijalni stakleni rezanci pripremaju se od skroba i prže u susamovom ulju sa šargarepama, crnim lukom, spanaćem, pečurkama i čili papričicama.
U Kini, najvećem svetskom proizvođaču, (na suncu) osušeni slatki krompiri sa solju i šećerom su popularna užina.

Lišće ove biljke se u kuhinjama u Africi priprema kao spanać. Samo se u Japanu prirodna slatkoća slatkog krompira koristi za pripremu Jokana, veoma slatkog, čvrstog dezerta koji takođe sadrži agar-agar, šećer i mleko.

Danas se slatki krompir uzgaja u skoro svim toplim zemljama u tropskim, suptropskim i umerenim oblastima; a u Evropi, na primer, u Italiji, Španiji i Portugaliji.

Tekst: Rajner Majer